Nesto sto dugujem nekom...

     Ti si čula da je zazvonilo, bilo je tako tiho tiho, da sam i ja čuo zvuk iz tvog telefona, jer, nikada i zaista nisam napustio tvoju sobu, nikada i zaista nisam bio na manje od tri metra od tebe.

Zaspala si posle nekoliko sekundi, kao što si obećala kada sam ti rekao, Cimni me trenutak pre nego što zaspiš. Ali... postarao sam se da sanjaš mene. Trenutak pre sklapanja tvojih očiju, moje su zasijale iz mraka, odmah do tebe. Tako, ti si znala samo podsvesno da sam tu. U mislima, bio sam predaleko.

Jesi li tako želela?

Ili si želela da tako želiš?

     Pojavio sam se onda, brzinom mraka, intimno blizu, tako da si se ugrejala toplotom moga tela iako te nisam ni dodirnuo, a ja osetio strujanje tvoje krvi.

Ostao bih tako, savršeno miran, dok tvoje disanje ne bi postalo zaglušujuće, dok ne bih čuo lupanje tvog srca i video pomeranje tvojih očiju ispod kapaka.

Tvoje grudi su se tako mirno podizale i spuštale, tačno znam koliko puta, a ja sam žudeo za tvojim snažnim disanjem, samo dok je zbog mene.

Tvoje male šake su se tako mirno pomerale, retko i elegantno a ja bih poginuo, samo da me stegnu, da me zagrebu.

     Kada ti je noga ispala ispod pokrivača, vratio bih je, ali bih zastao, sa njom u mojoj gruboj šaci, vekovima jačanom, i tada bih te pogledao gladno, jer ne želim nikad da pustim a moram, jer želim i ostatak, a ne smem.

Tada bih, kada želja da te probudim i ispijem postane previše jaka, samo prislonio ruku na tvoj obraz, malen i bezobrazno mekan i smirio bih se.

     I uvek bih pravio istu groznu grešku grešku. Stavio bih glavu na milimetar od tvoje ruke i ležao bih tu do jutra, samo gledajući i osećajući, sa željom da zaspim, jer jedino ovde i mogu da spavam a nije mi dozvoljeno, dišući kada ti udahneš, pomerajući se kada se ti pomeriš. Jedino moje srce nije nikad kucalo, da ne uznemiri zvuk tvog...

I nikada nisam ostao, barem da saznaš zašto je mesto na kome sam ležao pored tebe toliko toplo svaki put kad se probudiš...