Nesto sto dugujem nekom...

     Imao sam 25 godina kada sam besno rekao da mi je proteklih 365 dana najlepših u životu. Završio sam fakultet, našao posao i dobio prvu platu, sedeo na motoru, ljubio najlepšu devojku. A ipak, to sam zaurlao kao kakav ludak, tako da mi se mače nakostrešilo a zidovi zatresli.

     Imao sam 30 godina kada sam, na nekoj zabavi bezobrazno podigao čašu i nazdravio samom sebi i svom divnom, lagodnom svetu. Imao sam ugledan posao, 11 odela, preko 30 kravata, 4 skupa sata, auto koji obožavam i basnoslovan motor koji sam vozio vikendom. Kada sam nazdravio, razbio sam čašu...

     Imao sam 35 godina kada me je otac pohvalio na slavi, moje savršene manire, moj veliki ugled, moj divan moj stan, moju divnu devojku čije ime nije zapamtio i na kraju rekao kako je veoma ponosan na mene što sam izrastao u takvog čoveka. Ja sam isto mislio, stežući se za butine ispod stola...

     Kada sam imao 40 godina, na večeri sa nekom u koju je, zbog elegancije i zrele lepote gledao ceo restoran, ona me je poljubila u ruku. Kada sam pitao, Zašto? Odgovorila mi je, Zato što si neverovatan. Odvezao sam je kući a onda se vozio sam do jutra...

     Sa 45 sam rasplakao neke žene čitajući im odlomak iz moje knjige. Nju sam objavio sada a napisao pre dvadeset godina. Bez reči sam se okrenuo i otišao u kupatilo. Tresno sam knjigu o zid i zagledao se u ogledalo. Postalo je mutno. Ogledalo je postalo mutno, kad kažem!

     Sa 50 sam odbio prosidbu.

     Sa 55 sam otišao u penziju.

     Sa 60 sam kupio RAW4 od ušteđevine i strpao ga u garažu.

     Sa 65 sam shvatio da sam 40 godina bez tebe...