Nesto sto dugujem nekom...

     Ti i ja se toliko različito budimo...

Ja prvo udahnem duboko, otvorim oči, samo na kratko, na trenutak i, ako je prva stvar koju osetim tvoj miris a prva stvar koju vidim tvoja gola leđa, nasmejem se. Ali ne otvaram oči. Samo se približim još malo malo, koliko da te dodirnem nosom i onda, kada ti se disanje promeni, poljubim te u udubljenje tvojih ledja, tu gde jesam, više ti prislonim usne na kožu nego što dopustim da mi neka konvencionalna definicija poljupca odredi kako ću da budem nežan...

Ti se budiš drugačije. Prvo ti se probude ruke, da napipaš telefon, preko koga ćeš pustiti pesmu koja ti je već dosadila ali se meni dopada da je ujutru čujem, od tebe. I okreneš se brzo, ali prvo pogledaš u telefon, da proveriš da li ti je šminka na mestu i onda zatekneš mene, sa rukama preko očiju, jer su crvene ujutru a tvoje su tako nežne i tople. Tada ih odvojiš nezautavljivo i poljubiš me jako, tako jako da me pribiješ uz krevet i iskočiš odmah a ja, već uvežban i brz, uspem da ti dodirnem butinu, levu ili desnu, dok si još u skoku. A ti se nasmeješ.

I tako svako jutro...