Hvatač
Jednoga dana su samo došli po mene. Došli, rekli ovo je od sada tvoj posao, ovo su tvoje stvari i ovo si od sada ti. I otišli. Hteo sam da se bunim, da kažem da ne želim, da neću, da se protivim, ali nisam. Prvo sam mislio da nisam bio u mogućnosti da odbijem, jer su otišli a ne izgledaju kao neko čiji se zahtevi smeju ne-ispuniti, a onda sam shvatio da nisam ni mogao. Ponekad sam, sam sa sobim pokušao da izgovorim kako odbijam, ali nisam mogao. Ponekad sam, sam sa sobom, pokušao da pomislim kako odbijam, ali nisam mogao...
Dobio sam odelo, tamno i usko, i dobro mi je stajalo. Dobio sam prsten, srebrni i veliki, da ga nosim sa sobom uvek. Dobio sam pamet, dobio sam brzinu i dobio sam snagu.
Ja sam Hvatač, hvatam mesečare.
Noću, kada bih legao u krevet, prsten bi se usijao i morao sam da krenem. Tada bi oblačio svoje odelo, trčao po krovovima, proletao kroz zidove, jurio po praznim ulicama i u poslednjem trenutku, stavljao sam šaku na čelo nekoga čiji bi san bio narušen. Tada bi sedao pored njega, pored nje, i sedeo ti nekoliko minuta, nekoliko sati, dolazio i sutradan ako treba, ostajao koliko treba da taj neko stekne miran san i prestane da bude moja obaveza, ona koju sam mrzeo i koju sam voleo, na koju sam bio ponosan, sam sa sobom, jer, ko bi mi poverovao i koja je uništavala moj san.
Jedno veče sam uhvatio starca za kaput momenat pre nego što je zakoračio u ponor. Odveo sam ga kući, živeo je sam, u stanu pretrpanom spisima za neku devojku, ženu, staricu, koju nije dočekao. Narednih dana sam dolazio kod njega, san mu je bio užasno mučenje. Dolazio sam koliko mi je trebalo da pročitam šta joj je pisao, šta nikad nije dobila, šta nikad nije dočekao da joj da. Kada sam pročitao zadnji list, umro je.
Kod jedne žene sam dolazio godinama. Danju se smejala a noću je plakala, ali samo u snu. Kada bi seo pored nje, prestala bi. Ja bih tada gledao slike nekih nedostojnih koji su se provlačili po njenim albumima sa slikama, čitao njena pisma i pokrivao je dok spava. To nisam smeo ali sam ipak radio.
Jedna starica je sanjala užasne snove i padala hodajući po kući, otvorenih očiju i stisnutih zuba. Treći put kada je umalo pala, uhvatio sam je. Tada sam je previše stisao i ona se probudila. Nikad je više nisam morao hvatati. Spavala je mirno, trebalio joj je samo da zna da će je neko uhvatiti.
Radio sam ovaj posao pet godina. Svako veče sam hvatao mesečare, branio ih od košmara, sedeo pored njih, bez osećanja, sa gorkim osećajem da prestajem da osećam u susretu sa osećanjima, sa strahom da Hvatača možda niko neće imati da uhvati...
A onda, jedno veče, prsten je sijao kao zvezda. Ja sam trčao, preko mosta, kroz mračne ulice i prošavši kroz zid, na jednom prizemlju naleteo na nju. Tako malena i lepa, stajala je u majci i donjem delu pidžame, još uvek našminakana, gledajući prazno. Hteo sam da je vratim u krevet, posedim malo i odem da skidam druge sa krovova. Ali sam ostao. Nisam ni dobio priliku da sednem na njen krevet, da je gledam kako spava, da joj držim toplu ruku na obrazu dok spava, da joj ne omogućim miran san, već da joj dam divne, koje sam samo jednom smeo da dam. Ona je krenula da šeta. ja je nisam zaustavljao, išao bih za njom, i sam kao mesečar. Ali pored nje, samo da sam pored nje.
Jednom, načinio sam stašan greh i uhvatio je za mali prst dok je hodala, držao je par sekundi i pustio ali nikad ispustio. Nekad bi je usmerio u pravom smeru držeći je za kukove. Nekad bih, samo ponekad osetio da je svesna mog prisustva, pa bih joj prišao bliže i poljubio je iza uva. Odmah bih sklonio glavu, da ne vidim njenu reakciju...
Prsten je sijao svako veče, i to samo jednom, za nju. Posle nekog vremena sam odbacio pamet, jer sam želeo da poludim uz nju. Odbacio sam snagu prvi put kada sam je podigao, jer sa velikom snagom njenu težinu nisam ni osećao. Odbacio sam brzinu kako nikad ne bih bio ispred nje. i išao za malenom mesečarkom, uvek i stalno. Svako veče.
Jednom, kada sam došao do nje, ona je stajala u sobi zatvorenih očiju a ja sam osetio nalet i bezobrazluka i hrabrosti i poljubio je u stomak. Tada me je, potpuno svesna i budna uhvatila za ruke, mene bez pameti, snage i brzine i stala, samo čekajući da ja nju poljubim.
I ponovo su mi se vratili, pamet, snaga i brzina i san. Nisam više bio Hvatač. Uhvatio sam nju.