Nesto sto dugujem nekom...

     Za miris proleća je bilo prerano, vazduh je mirisao potpuno neutralno, na ozon i afalt, kao retko kad. I to mi se dopadalo. Još uvek sam mogao da osetim nju u mojoj košulji. Nervirao me je miris mog parfema koji je tu smetao njenom, ali samo kada bih baš duboko udahnuo u tkaninu. plašio sam se smradnog odora koji će toplo vreme doneti, cveće, lišće, trava. Plašio sam se da će njen miris koji još nije ušao u moju bit biti zatrpan mirisima iz prirode. Zima, koju ona mrzi, je mirisala samo na nju i nije imala agresivnu konkurenciju.

     Videću je večeras, znate? Sačekaću je u gradu, želeću da joj se prikradem ali će me videti sa prozora, pa ću ispasti ludak. I onda će da prekrsti ruke i da me dočeka spremno. Ja joj uvek prilazim isto. Stanem na metar i kažem, Ej, malena... A ona se smeje. Stalno se smeje. Ima i neki zvuk koji ispusti, kao kad se zakašlje, da li to radi od treme ili od uzbuđenja, zvuči nekako kao, Ha.

Ali sada ću biti drugačiji. Kada me vidi, neću stati na metar, već ću doleteti lagano i glatko i podići je, jer je tako laka i malena a ona će se uplašiti jer je mnogo visoko sada a obavio sam je rukama oko kolena skroz i utisnuće mi nokte na ramena i zasmejaće se tako da se zagrcne i kada je spustim, uhvatiće se za nos i lupiće me po ramenu, onako kako ja volim. 

Onda će da trepće malo i da me gleda sa strane a ja ću joj prići i uhvatiti za mali prst leve ruke, jer joj je u desnoj neka fascikla.

Ko bi rekao da će je ispustiti samo da bi poljubila mene...

Znaću tada još nešto. Koje god da je doba, koliko god ja parfema stavio, uvek ću mirisati na nju...