Nesto sto dugujem nekom...

     Celo ovo toplo veče, počelo davno i pretvoreno u mirisnu noć proticalo je u igri, ispijanju koka kole kada si žedna, podizanju tvoje vlažne kose, prolaženjem tvojih prstiju kroz nju, koje bi spuštala niz telo i ostavljala na kukovima, skakanju uz nepoznate pesme i vrisku kada cuješ poznatu. Igrala si bez stjanja, stasno i mahnito, mlatila kosom, zatvarala oči kada čuješ stihove koji te navode na nešto čega se sećaš sada samo kao događaja a ne kao emocije. Uživala si u društvu i u sebi, sve do pred kraj...

     Nekoliko pesama koje nisi mislila da ćeš čuti večeras, na ovom mestu, navela su te da za par minuta usporiš sa pomeranjem tela a na neke čak i zastaneš, na upitne poglede odogovoriš-Ma sva sam se raščupala, osluškujući svoje srce, koje uz ove tonove kucalo duplo brže nekada, kada je pratilo kucanje tuđeg, koje je ipak, kako je on govorio, tada bilo tvoje. Kada niko ne bi primetio, stavila bi ruku na grudi i osetila, jedno na levoj strani, drugo, tuđe a ipak tvoje, na desnoj. Tada bi shvatila zašto gledaš u vrata kluba celo veče, zašto se ovo hladno veče pretvorilo u noć bez mirisa...

     Ali, u trentku najgroznije pesme, onakve koju nikad ovde ne bi puštali, ušao je neko ko je došao, ne nazad po svoje, već samo da uživa u slušanju kako kuca pored tvog. Prišao bih ti tada, na kraju ove tople večeri koja se pretvorila u mirisnu noć i rekao, Igraj sa mnom, malecka.

     I ti bi trepnula polako, samo bi me zagrlila, bez reči prihvatila na svoje grudi, ja bi ućutao i slušao kako kuca nešto što je nekad bilo moje i što više ne želim nazad nikad nikad...