Nesto sto dugujem nekom...

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

    

     Tvoj život je toliko daleko od savršenog. Ustala bi ujutru, umorna jer te je uveče, kada si meka i topla, lako osvojiti i još lakše rasplakati a ti si htela da neko oseti kako si meka i topla, ali je onaj koji je bio tu je uglavnom birao ono lakše.

     I tako bi se ti rasplakala a noć bi se strmoglavila a jutro, koje si čekala jedva, jer tad moraš da popraviš šminku i odeš na posao gde sediš a noge ti vise, jer si malena, bi dotrčalo donevši nekako bezvezno sunce koje je kao sijalo, bezvezno, koje kao da je imalo samo jednu funkciju. Da ti pokaže kako ti je soba prazna.

     A onda, opet, jedva bi čekala noć, da postaneš meka i topla, ali onaj koi je bio kao tu bi opet odabrao ono lakše.

 

     I onda je noć postala treptaj a leto i jesen su se strmoglavili i bilo je užasno hladno i crvenog nosa i sa parom od daha, u praznoj sobi, je bilo jako jako teško postati meka i topla. Ali sada nije više bilo ni koga da odabere onaj lakši ati si ipak plakala jer jako je teško grejati samu sebe.

     I noć je izgubila značaj i predstavljala je period od kada postaješ zaista zaista potpuno sama, do perioda kada moraš da ustaneš, popraviš šminku i odeš na posao, gde sediš a noge ti vise, jer si malena.

 

     A onda, jedno veče, isto, jer si i ti ista, dok si grejala samu sebe, neke knjige su popadale sa pretpane police i ti si se uplašila jako, bez obzira što svi misle da si među njima najhrabrija i najjača.

     Skupila si se kao mala devojčica i uhvatila za nogu, bosu i hladnu, i samo na tren van straha pomislila da više ni sama sebe ne možeš da ugreješ. I kada si pomislila da će strah otići, čula si.

     Smeh, kikot, koji se nije pojačavao, niti postajao jasniji, već kao da je oduvek bio tu a ti ga sada samo postala svesna. A u šupljini gde su bile knjige, pojavila se ružna i bela glava sa usnama oko cele lobanje, mutnim očima i stisnutim zubima. A smeh je ispnjavao tvoju glavu. A ti si sada plašila previše i da bi mogla da zaplačeš ili vrisneš.

     I tu si pozvala i poželela nekog, bilo koga, makar i pogršnog, samo da je tu, samo da nisi sama sa ovim pajacom. A grozni pajac je, ne otvarajući usne, ne prekidajući kikot, progovorio:

 

-Plaši se, mila, sad imaš i čega,

-Poželela si ljubav a dobićeš njega.

 

-Malena devojčice, tražena ćeš biti,

-Uskoro snove, tuđe ćeš pohoditi.

 

-Opčinjena bićeš, ali trajaće kratko,

-Srce tvoje tražim, crveno i slatko.

 

     Samo da ode, samo da ode, grozna prikaza! I potpisala si. I police su se zatresle i pajac je nestao a ti, po dogovoru, zaspala.

     A noć više neće više biti treptaj, niti će se strmoglaviti, već ćeš osetiti, svih sati do glupog jutra, neki mekan dodir, smišljen samo za tebe, samo tvoj, od nekog u čiji si san ušla i gde si smestila svoje male stope.

     I probudićeš se ljuta, veoma ljuta, ljuta što si se probudila, jer jednostavnost njegovog pokreta na onom delu tebe koji i ne voliš baš a sada čuvaš za njega, je trajao prekratko. I da je večnost držao ruku tu, isto bi mislila.

     I popravićeš šminku i otići ćeš na posao, bezvoljno, posao na kome sediš a noge ti vise, jer si malena.

     Ali taman kada si ušla, tren pre nego što si sela, doći će onaj čiji je dodir bi sinoć najnežniji i osetićeš njegove ruke, oko tvog malenog struka iiza kolena, kako te dižu i drže, jer je on nekako znao kako voliš kada si na poslu gde sediš a noge ti vise, jer si malena.

      I vreme će se strmoglaviti i ostaće samo miris tople čokolade i neki papirić, na nekom bezveznom mestu, ali toliko istinit i večan a tako loše i nevešto napisan.

(ostaće i tvoj miris na njemu ali ti to nikad nije stigao reći)

     Opet ćeš biti mekana i topla, jer krevet više nije prazan a ti sada ne plačeš nikad, i bez obzira što te je sada osvojiti teško a rasplakati nemoguće, on će činiti sve što je teško a samo moći ono što je nemoguće. I jedno veče, jako kasno, skriven vibracijom tvog telefona, kada si zatvorila oči i zaspala sa šakom u kojoj držiš njegovu, čvrsto kao lavica, on će samo pomilovati tvoje srce i tu negde smestiti svoje.

-Svakog dana, obećavam, svakog dana bićeš podignuta i svako veče, obećavam, svako veče, bićeš voljena, samo onliko koliko želiš... rekao bi ponekad a ti si to znala stalno.

    

     Ovo veče, ležaće iznad tebe, njegova težina na tebi biće samo sredstvo koje te čini vrelom i samo ćeš slušati njegove neverovatne priče i gledati ga, sa nekim osmehom i golim ramenom... jer je nešto čupav večeras.

     A onda ćeš čuti.

 

-Kraj je tvojih snova, vratio se pesnik,

-Njegova si sada mora, propasti je stigo vesnik.

 

-Srce tvoje tražim, Želja mi je ime,

-Patiće on teško, ne zanosi se time.

 

-Poštuj pakt, jer izbora nemaš,

-Obične snove od sada ćeš da snevaš.

 

     Bez obzira što si htela da zadržiš onoga koji nije znao za tvoj pakt, iako je i sam sličan sklopio, bez obzira na silinu kojom ćeš ga stegnuti, do bola, do krvi, siva kandža odvratnog pajaca će se obaviti oko njegovog struka i odtgnuti ga od tebe, nezaustavljivom silinom i razbiti ga o zid u milion malenih pahulja...

     I taman kada si htela da, uz vrisak potrčiš, da ih sve skupiš, da ih imaš i voliš, druga ruka pajaca, tanka i meka, kao satenska tračica, uvući će ti se u grudi i uzeti ti srce.

 

     I ti ćeš stati. Pahulje će pasti na pod, postati kapljice i osušiti se i čak će i tragovi nestati. Jer, više ti ni ne trebaju.

 

     A naročito ti ne treba njegovo srce, pored rupe gde je nekada bilo tvoje. Maleno i tamno, kao košulja u kojoj je dolazio. Nekad.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

Kako sam uzivao slušajuci dve misli kako se raspravljaju, prva tvrdeći da je dodir njene satenske kose po mom licu dragocen a druga ubeđujući je da je miris njene kože daleko vredniji. Ja sam se, pak minimalno pomerao, trudeći se da se nikad ne odvojim od njenog lica, da nikako ne pustim njen struk a da ipak, da je pomilujem, makar samo na tren. Tako sam, samo neznatno pomerio nos levo i malo udesno, bez disanja, kako ne bih narusio ovaj savršeni trenutak.

Ipak, moja isuviše radoznala priroda je nacinila nešto, sto sam mislio da ce izazvati strašne posledice.Odlučio sam, potpuno smelo, da je pogledam. Sve to mi se, učinilo previse daleko i opasno da bi bilo stvarno, te sam odlučio. Bolje da se probudim sada, jer sam gubio kontrolu nad svojim srcem isuviše brzo, da bih izgubio sve kada se probudim ujutru.

I, ne odvajajuci nos od njenog, neki kontakt sam morao da odrzim, kako ne bih pao, pogledao sam je.

A u tom trenutku, iako joj nisam ničim najavio moj smeli poduhvat, podižuci svoj pogled, sreo sam se sa njenim. Njene tamne oči, crvene kakvim ih znam oduvek, tople i nežne, kroz njenu mirisnu kosu, gledale su u moje, pogledom za koji ja tvrdim da je bio isti kao i moj!

Tada sam definitivno znao. Moje srce i nije vise moje, mogu se hiljadu puta probuditi, na hiljadu mesta ići, uvek cu znati gde sam ga ostavio. I mogu da odem hiljadu milja, mogu da budem oteran na hiljadu godina, nikad ga ne bih uzeo natrag...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

(I sami ćete shvatiti da u ovoj priči nešto ne valja. Mislim na tehnički deo iste. Naime, deo do odluke o nespavanju i deo posle odluke su pisani sa razmakom od par meseci, a kako se mnogo toga promenilo, u univerzumu, a tek za mene, a ne želeći da ostanem nedorečen, bio sam prinuđen da spojim dve priče i pokušam da ih povežem. Nadam se da neće izgledati previše rogobatno i da je smisao takav da se ovaj dogadjaj, koji je, bez obzira na dodatu bajkovitost, istinit, moze razumeti.)  

 

 

     Imao sam jako malo godina i iskustva kada sam svečano proglasio moj život i moj način postojanja savršenim. U jednom trenutku preteranog samozadovoljstva i prepotentnosti koju sam sa malo čvrstih a mnogo klimavih razloga imao, shvatio sam svoje bivstvovanje kao model svih drugih. Svaki dan bi mi bio savršeno proračunat, svaki minut povezan sa sledećm, svaki sekund isplaniran. Svaki dan potpuno ispunjen uspehom. Svaka noć, potpuna propast...

     Nisam sanjao.

     Nikad.

     Kada bih legao posle pobede u danu, doživeo bih poraz u noći. Budio bih se odmoran ali bez ikakvog iskustva  noći, bez ikakve mašte i putovanja u nepoznata mesta, upoznavanja sa nepoznatim ljudima ili šta vec ti snovi sve nose, kako sam cuo. Svake noći, nista.

A onda, jedno veče, legavši tačno na vreme, sa planom da tačno pola sata čitam i posle toga ugasim svetlo, pa zaspim za tačno 15 minuta, na nogama sam osetio neprijatnu težinu. Kako sam spustio knjigu, video sam odvratno biće, pajaca iskeženog i prljavog, kako sedi i ceri se osmehom koji nije izgledao kao ono sto sam ja mislio da osmeh treba da bude. Trgao sam se i poskočio unazad, zauzimajuci neki smesan odbrambeni stav, mada sam znao da sam pobedjen i da on to isto zna.

-Miruj, kapetane, san ti stiže, malena devojka prici ce ti bliže! Rekla je grozna utvara.

-Želja tvoja, tiha i strasna, postace patnja velika i glasna!

-Savršen zivot snom bice srušen, malecku želiš, budićes se skrušen.

-Voleće tebe samo nocu, ujutru, danju, voleceš samoću.

-Uslovi to su, vreme je cena, daj mi ga malo ako ti je stalo.

     Kako sam prestrašen slušao najodvratnije stihove koje sam mogao da izmislim, a kako sam bio prepotentan i strašno siguran, pristao sam.

     Otvorivši usta kao ambis, otkrivajuci crnilo beskrajne rupe, pajac je nestao a moju sobu ispunio je smeh koji sam danima slušao. I počeo sam da sanjam. Medjutim, san, koliko god divan i nežan, bio je samo laž. Prevara iz usta pajaca koju sam ja prihvato kao pogodbu u zamenu za malo godina mog zivota.

     Nikome ga nisam spominjao, otuđio sam se od svih, ziveci samo za trenutak kada postajem umoran i krećem u krevet. O sadržaju sna nisam pričao nikome, pa ni sebi. Noći sam provodio zadovoljan, danju sam nalazio zadovoljstvo u samovanju. Dok, jednog dana, san, koji sam toliko priželjkivao, nije preuzeo kontrolu. Nezna i meka ručica, maleni tanki prsti isprepletali su se sa mojima i ja vise nisam vodio, postao sam vođen. Uticaj bivseg mene, to nije dopustao.

 

     Negde oko moje dvadeset pete godine sam odlučio da prestanem da sanjam. Ta odluka nije došla tek tako, stihijski kao kakva letnja oluja, lomeći sve pred sobom i praveci ogromnu štetu ali i prolazeći isto toliko brzo, već kao zima, dolazeći polako, prkosno se šunjajuci glavnim i osvtljenim ulicama, zadivljena svojom veličinom i snagom.

     Ja sam odlucio da prestanem da sanjam. Svake noći, kada bih osetio da cu zaspati, naglo bi se trgnuo i oterao zlokobni san, maštu koja me je navodila na ludilo, na bitku iz koje bi uvek izlazio kao gubitnik a sa sve manje zdravog razuma. Ako bi promašio trenutak njegovog dolaska, morao bih da cekam ponovo i tako bi mi cela noc prolazila u skakanju i ponovnom gledanju u zidove. Zaspao bih tako tek pred zoru, izmoren, toliko da bih umorom oterao i san ili ga se ujutro i ne bi sećao.

     Živeo sam tako iznuren i mrzovoljan, sve vise očajan zbog mojih eksesa u dnevnom spavanju koje bi mi nadoknađivalo životnu energiju ali bi mi izvlacilo životnu volju.

     A san, uvek isti.

     Ona.

     Ona. Ona. Ona. Opet ona, divna i nežna, mekana i moćna.

     I moja.

     A onda opet, realnost, buđenje, nje nema i ja sam i očajan, opljačkan za jos malo razuma, bogatiji za jos mnogo ludila.

     I svaki put, ona je ista, tako mala i tako razdragana, sa svojim crvenim okom kao zmaj i svojim divnim nosom koji nije volela i sa mnom koga jeste. A moj osmeh po buđjenju bi se pretvorio u vrisak pri razaznavanju da nje vise nema i da je ostala samo prazna soba od sneznih padina ili jesenje šume ili beskarajne plaže, njoj omiljene.

     Svaki san bi se završavao isto, ona i ja bi imali mene i nju a onda, kao u najvecem užasu, jutro, taj odvratni trenutak povratka u stvarnost punu svega osim nje i razdvojilo nas. Tada bi se ja probudio a ona pobegla. Ja bih se uhvatio za glavu, potez koji sam odabrao kao najvecu manifestaciju moje bolesti i gladi. 

     I tako mnogo, mnogo vremena. Bio sam jedino zadovoljan kada sam otkrio da jastuk prigušuje vrisak dovoljno da ga niko osim mene ne cuje. Nikad nisam želeo da pomislim da mi nije odvratno iako sam druge ubeđjivao da sam odlično bez obzira na fizičku propast izazvanu nespavanjem.

     A vreme, kao vreme, poznajući moje najskrivenije tajne, moje psihopatsko uživanje u noćnoj muzici i dnevnoj kakofoniji, koje ni sam sebi nisam smeo priznati, počelo je da radi na zaboravu. Moje ludilo je ipak stalo na stranu vremena i ja sam, pod uticajem uma i kreatora planina i okeana, bitku izgubio. Poceo sam da sanjam, obicne snove.

     Vremenom, moja zmaj devojka je potpuno nestala i ja sam sebe ponekad hvatao kako razmisljam o njoj. Dok sam je imao, zaista imao, u snovima, na takvo nešto se nisam ni usuđjivao. Tada bih se opet hvatao za glavu i znao da sam jos uvek lud. I bio sam, daleko od srećnog, zadovoljan.

     Opet, vreme i um, radeći protiv mene, doveli su me u situaciju da postajem intiman i sa drugim devojkama. O mojoj crvenookoj nisam vise razmišljao naglas, kada sam sam, vec samo u trenutcima pre odlaska u kravet. Tada bih pomislio: Da li ću je sanjati.

     Nikad i nisam.

     Ali, za ono sto sam doživeo jedne veceri, nikako nisam bio spreman. Kao iz crnog oblaka, sakrivenog iza planine, pojavilo se najzlokobniji simbol od svih uzsasnih simbola koje sam poznavao. Na mom krevetu, savršeno materijalizovan, prokleto stvaran, sedeo je isti onaj pajac sa mojim likom koji mi je i odobrio moju malenu. Smejeo se sitno i neprekidno, čak kada je i ćutao osećao sam njegovo smejuljenje kao nekakvu muziku u pozadini filma o paklu.

-Hi hi hi hi, ode tvaja malena! Dosla lako, kao sena, ode lako kao pena...

-Dogovoru sad je kraj, snova vise nema, znaj...

     Nisam povikao, ostao sam zatecen, sledjen najhladnijom zimom sto se u tim oblacima prkosno dovukla. U neverici, pomerao sam samo očima, crven u licu i siguran sam, potpuno lud od straha i bola, bez nade za povratak u normalan život, koji inace nikad nisam ni imao, što zbog snova, što zbog nedostatka istih.

     I taman kada sam u svom ludilu, naišao na iskru nade, mogucnost za srećan zivot nekoga bez razuma, tada sam video i shvatio sve što ce biti i što treba da bude. Sve posledice moje dugovremene razmene sa samim đjavolom.

     Moja zmaj devojka, crvenooka, tako mala i tako razdragana, divna i nezna, mekana i moćna.. Nikad moja.

Otisla je i iz snova. Od tada, više je nikada nisam sanjao...

 

     Ti si čula da je zazvonilo, bilo je tako tiho tiho, da sam i ja čuo zvuk iz tvog telefona, jer, nikada i zaista nisam napustio tvoju sobu, nikada i zaista nisam bio na manje od tri metra od tebe.

Zaspala si posle nekoliko sekundi, kao što si obećala kada sam ti rekao, Cimni me trenutak pre nego što zaspiš. Ali... postarao sam se da sanjaš mene. Trenutak pre sklapanja tvojih očiju, moje su zasijale iz mraka, odmah do tebe. Tako, ti si znala samo podsvesno da sam tu. U mislima, bio sam predaleko.

Jesi li tako želela?

Ili si želela da tako želiš?

     Pojavio sam se onda, brzinom mraka, intimno blizu, tako da si se ugrejala toplotom moga tela iako te nisam ni dodirnuo, a ja osetio strujanje tvoje krvi.

Ostao bih tako, savršeno miran, dok tvoje disanje ne bi postalo zaglušujuće, dok ne bih čuo lupanje tvog srca i video pomeranje tvojih očiju ispod kapaka.

Tvoje grudi su se tako mirno podizale i spuštale, tačno znam koliko puta, a ja sam žudeo za tvojim snažnim disanjem, samo dok je zbog mene.

Tvoje male šake su se tako mirno pomerale, retko i elegantno a ja bih poginuo, samo da me stegnu, da me zagrebu.

     Kada ti je noga ispala ispod pokrivača, vratio bih je, ali bih zastao, sa njom u mojoj gruboj šaci, vekovima jačanom, i tada bih te pogledao gladno, jer ne želim nikad da pustim a moram, jer želim i ostatak, a ne smem.

Tada bih, kada želja da te probudim i ispijem postane previše jaka, samo prislonio ruku na tvoj obraz, malen i bezobrazno mekan i smirio bih se.

     I uvek bih pravio istu groznu grešku grešku. Stavio bih glavu na milimetar od tvoje ruke i ležao bih tu do jutra, samo gledajući i osećajući, sa željom da zaspim, jer jedino ovde i mogu da spavam a nije mi dozvoljeno, dišući kada ti udahneš, pomerajući se kada se ti pomeriš. Jedino moje srce nije nikad kucalo, da ne uznemiri zvuk tvog...

I nikada nisam ostao, barem da saznaš zašto je mesto na kome sam ležao pored tebe toliko toplo svaki put kad se probudiš...

 

      Jedno jutro, probudio sam se mrtav. Otvorio oči, gledao u zid, pridigao se na laktove, posedeo malo u krevetu, onda ustao i taman kad sam hteo da se uhvatim za kvaku, ruka mi je prošla kroz vrata, postajući prijatno prozračna. Nisam je trgao, nisam se uplašio, jednostavno, odmah sam znao. Mrtav sam.

     Rekao bih da je osećaj smrti čudan, strašan, smešan. tužan, radostan... ali ne znam. Prvo što sam primetio je... ja ne osećam. Smrt je stanje bez osećanja. Najgora stvar koja se može desiti jednom novom mrtvacu, duhu, je da sazna da sam bio mrtav mesecima pre nego što sam zaista umro. Tada sam negde, kao živ izgubio osećanja ali sam nastavio dok se nisam odvojio od tela jednog sunčanog jutra. Nisam mogao više ni da razmišljam, nisam imao stavove, želje i nadanja, jer, svaka odluka je podrazumevala određanu, makar i minimalnu emociju, koju ja nisam imao.

Nekad, samo nekad, učinilo mi se da sam u stanju u kome bi mi, da sam živ, da sam sa emocijama, bilo žao...

Ali ništa.

     Niko nije dolazio po mene. Očekivao sam demone sa vatrom da dođu po mene, ili anđele u oblacima. Ali ništa. Tada sam počeo da se šetam. Bio sam zadovoljan što sam viđao ljude i čuo njihove razgovore, bilo mi je interesantno što sam osećao njihove misli i mogao da predvidim njihove postupke. Nekada bi ulazio i u stanove ali ne često. Samo kada bih tražio neku zanimaciju, ali ja se nisam osećao ni usamljanim, ni da mi je dosadno. Nisam osećao ništa. Bilo mi je svejedno. 

     Nisam viđao ni druge duhove, slične meni. Jednom sam zamenio nekog indiferentnog čoveka sa duhom. Ali, kada sam hteo da ga uhvatim za mišicu, zagrabio sam u prazno. I dalje je bio živ. Umro je posle nekog vremena. Bio je bezosećajan kao ja, u životu. Nisam ga više viđao. 

Valjda je ovo pakao.

     Jedne večeri, koja je sudeći po oblačenju živih bila dosta hladna, a meni obična, dok sam bez potrebe da je nađem, tražio zanimaciju, nabasao sam na stan u kome je neki momak užurbano prpremao neko jelo. Nagno sam se nad posudu i video da su to špagete, za koje su me, siguran sam, nekada vezala neka osećanja, ali sada ih se ne sećam.

Ovaj momak je sve radio brzo, mešao sos, dodavao makarone, sa licem koje je podsećalo na ranu fazu mog gubljenja osećanja. Ipak, kada bi mu mobilni zazvio, uvek je izgledao, kako ono beše... srećno? Nasmejan, da, srećno.

     Po njegovom licu, očigledno mu je uspela večera. Postavio je sto a onda slikao telefonom. Trepnuo sam. Video sam njega kako se smeši i neka čudna toplota mi je dolazila iz grudi, te sam pomislio da me zarazio. Umalo da se nasmejem tom nespretno postavljenom stolu. I nekakvo srce od trka je stavio. Postavio je za jednog. 

Ne, evo ga, nosi i drugi tanjir, to je za nje... Vratio ga je. Jesam li ja to uzdahnuo?

     Ima stan na dva sprata, gore je očigledno spavaća soba. Poleteo je do gore, veoma zadovoljnog izgleda, kao da će mu buduća akcija doneti nešto zbog čega neće skidati taj moronski osmeh. Ušao sam za njim u sobu. Mirisalo je na sveže.

On je stavio satensku posteljinu, dva jastuka savršeno bela, ispod jorgana je stavio više ćebadi, pa je ceo krevet izgledao kao oblak, vanredno mekan, ja sam ga dodirnuo kada ga je on pomazio i kao da sam kao da sam i ja osetio nešto prijatno i meko. Onda je nemarno bacio pokrivač preko jedne strane, ostavivši ga naboranog, mada je te spontane bore uređivao još par poteza. Onda je odnekle izvadio tri najveće ruže koje sam ikad video, debele i crvene kao lopte. Seo sam na komodu i gledao ovog momka, sada pomalo namršten, jer mi je cela ta situacija izgledala prvo neverovatno a onda, ja sam OSEĆAO da je neverovatna.

On je, potpuno smiren, filigranskim pokretima ne čupao, odvajao latice od stabljike, svaku postavljajući na mesto, za koje sam i ja, potpuno bezosećajan mogao reći da je bilo savršeno. Njegov mir je narušavala povremena zvonjava telefona, kada bi se njegovo lice izmenilo u osmeh, koji bi prestajao kako bi se vraćao poslu. Kada je završio, stao je, izmenio mesto za par latica i nastavio sa poslom. Moram da priznam, mada ne znam sankciju za ne-priznavanje, dopalo mi se.

Sada je doneo sveće. Tu sam se nasmejao. Kao nikada za vreme svog mrtvovanja, smejao sam se, lupajući se u koleno i tapšući glasno. On je pažljivo otvarao sveće, jednu po jednu palio i postavljao na na mesta koja će sobu osvetliti dovoljno da neka malena na njihovoj svetlosti tu bude najlepša a da sve njegove mane koje će se pojaviti naspram njenog dinog tela sakrije mrak... Sada sam mu zavideo. Mirisalo je na čokoladu. Ja bih udahnuo i zatvarao oči, uživajući.

Kada je sve završio, opet je slikao celu scenu i seo na radijator, sa strane.

     A onda, potpuno smiren, bez trunke osećanja, hladan kao glečer, suvih očiju i savršenih pokreta, krenuo je da razmontirava celu tu mašineriju. Tada sam skočio!

-Stoj! Stani, ludače! Prekini! vikao sam.

Nije me čuo. Prvo je počeo da kupi latice, jednu po jednu, dišući pravilno, pazeći da ne pokvari ni svilenkasti omotač koji svaka nosi a kamoli da neku zgnječi.

Poludeo sam ja! Urlao sam kao vo, skakao oko njega, hteo da ga povučem, da mi ne dozvolim, da mu ne dam. Hteo sam da prestane sa tim groznim poslom. Osećao sam...

Ali on nije reagovao.

A onda, na moj užas, krenuo je da gasi sveće. Nisam izdžao, doleteo sam, stavio ruke na njegov vrat i krenuo da davim da cimam, da stežem. Ništa. Svaku je ugasio i spakovao kako je stajala, kao da nikada nisu ni gorele. Tada sam ja zaplakao. Plakao sam spektrlne suze, koje nisu ni postojale, pokušavao da uhvatim još malo tog mirisa, da nađem još neku laticu.

Nisam uspeo. Soba je ubrzo vraćena u pređašnje, hladno i sveže stanje, bez boja latica i mirisa sveća. On je seo i pojeo jelo za dvoje koje je napravio. Nije trepnuo ni jednom.

Nasmejao se jednom, kada mu je zazvonio telefon. 

 

     Ti i ja se toliko različito budimo...

Ja prvo udahnem duboko, otvorim oči, samo na kratko, na trenutak i, ako je prva stvar koju osetim tvoj miris a prva stvar koju vidim tvoja gola leđa, nasmejem se. Ali ne otvaram oči. Samo se približim još malo malo, koliko da te dodirnem nosom i onda, kada ti se disanje promeni, poljubim te u udubljenje tvojih ledja, tu gde jesam, više ti prislonim usne na kožu nego što dopustim da mi neka konvencionalna definicija poljupca odredi kako ću da budem nežan...

Ti se budiš drugačije. Prvo ti se probude ruke, da napipaš telefon, preko koga ćeš pustiti pesmu koja ti je već dosadila ali se meni dopada da je ujutru čujem, od tebe. I okreneš se brzo, ali prvo pogledaš u telefon, da proveriš da li ti je šminka na mestu i onda zatekneš mene, sa rukama preko očiju, jer su crvene ujutru a tvoje su tako nežne i tople. Tada ih odvojiš nezautavljivo i poljubiš me jako, tako jako da me pribiješ uz krevet i iskočiš odmah a ja, već uvežban i brz, uspem da ti dodirnem butinu, levu ili desnu, dok si još u skoku. A ti se nasmeješ.

I tako svako jutro...

     Jednoga dana su samo došli po mene. Došli, rekli ovo je od sada tvoj posao, ovo su tvoje stvari i ovo si od sada ti. I otišli. Hteo sam da se bunim, da kažem da ne želim, da neću, da se protivim, ali nisam. Prvo sam mislio da nisam bio u mogućnosti da odbijem, jer su otišli a ne izgledaju kao neko čiji se zahtevi smeju ne-ispuniti, a onda sam shvatio da nisam ni mogao. Ponekad sam, sam sa sobim pokušao da izgovorim kako odbijam, ali nisam mogao. Ponekad sam, sam sa sobom, pokušao da pomislim kako odbijam, ali nisam mogao...

     Dobio sam odelo, tamno i usko, i dobro mi je stajalo. Dobio sam prsten, srebrni i veliki, da ga nosim sa sobom uvek. Dobio sam pamet, dobio sam brzinu i dobio sam snagu. 

     Ja sam Hvatač, hvatam mesečare. 

     Noću, kada bih legao u krevet, prsten bi se usijao i morao sam da krenem. Tada bi oblačio svoje odelo, trčao po krovovima, proletao kroz zidove, jurio po praznim ulicama i u poslednjem trenutku, stavljao sam šaku na čelo nekoga čiji bi san bio narušen. Tada bi sedao pored njega, pored nje, i sedeo ti nekoliko minuta, nekoliko sati, dolazio i sutradan ako treba, ostajao koliko treba da taj neko stekne miran san i prestane da bude moja obaveza, ona koju sam mrzeo i koju sam voleo, na koju sam bio ponosan, sam sa sobom, jer, ko bi mi poverovao i koja je uništavala moj san.

     Jedno veče sam uhvatio starca za kaput momenat pre nego što je zakoračio u ponor. Odveo sam ga kući, živeo je sam, u stanu pretrpanom spisima za neku devojku, ženu, staricu, koju nije dočekao. Narednih dana sam dolazio kod njega, san mu je bio užasno mučenje. Dolazio sam koliko mi je trebalo da pročitam šta joj je pisao, šta nikad nije dobila, šta nikad nije dočekao da joj da. Kada sam pročitao zadnji list, umro je.

     Kod jedne žene sam dolazio godinama. Danju se smejala a noću je plakala, ali samo u snu. Kada bi seo pored nje, prestala bi. Ja bih tada gledao slike nekih nedostojnih koji su se provlačili po njenim albumima sa slikama, čitao njena pisma i pokrivao je dok spava. To nisam smeo ali sam ipak radio. 

     Jedna starica je sanjala užasne snove i padala hodajući po kući, otvorenih očiju i stisnutih zuba. Treći put kada je umalo pala, uhvatio sam je. Tada sam je previše stisao i ona se probudila. Nikad je više nisam morao hvatati. Spavala je mirno, trebalio joj je samo da zna da će je neko uhvatiti.

     Radio sam ovaj posao pet godina. Svako veče sam hvatao mesečare, branio ih od košmara, sedeo pored njih, bez osećanja,  sa gorkim osećajem da prestajem da osećam u susretu sa osećanjima, sa strahom da Hvatača možda niko neće imati da uhvati...

     A onda, jedno veče, prsten je sijao kao zvezda. Ja sam trčao, preko mosta, kroz mračne ulice i prošavši kroz zid, na jednom prizemlju naleteo na nju. Tako malena i lepa, stajala je u majci i donjem delu pidžame, još uvek našminakana, gledajući prazno. Hteo sam da je vratim u krevet, posedim malo i odem da skidam druge sa krovova. Ali sam ostao. Nisam ni dobio priliku da sednem na njen krevet, da je gledam kako spava, da joj držim toplu ruku na obrazu dok spava, da joj ne omogućim miran san, već da joj dam divne, koje sam samo jednom smeo da dam. Ona je krenula da šeta. ja je nisam zaustavljao, išao bih za njom, i sam kao mesečar. Ali pored nje, samo da sam pored nje. 

     Jednom, načinio sam stašan greh i uhvatio je za mali prst dok je hodala, držao je par sekundi i pustio ali nikad ispustio. Nekad bi je usmerio u pravom smeru držeći je za kukove. Nekad bih, samo ponekad osetio da je svesna mog prisustva, pa bih joj prišao bliže i poljubio je iza uva. Odmah bih sklonio glavu, da ne vidim njenu reakciju...

     Prsten je sijao svako veče, i to samo jednom, za nju. Posle nekog vremena sam odbacio pamet, jer sam želeo da poludim uz nju. Odbacio sam snagu prvi put kada sam je podigao, jer sa velikom snagom njenu težinu nisam ni osećao. Odbacio sam brzinu kako nikad ne bih bio ispred nje. i išao za malenom mesečarkom, uvek i stalno. Svako veče.

    Jednom, kada sam došao do nje, ona je stajala u sobi zatvorenih očiju a ja sam osetio nalet i bezobrazluka i hrabrosti i poljubio je u stomak. Tada me je, potpuno svesna i budna uhvatila za ruke, mene bez pameti, snage i brzine i stala, samo čekajući da ja nju poljubim. 

    I ponovo su mi se vratili, pamet, snaga i brzina i san. Nisam više bio Hvatač. Uhvatio sam nju.

 

 

     Imao sam 25 godina kada sam besno rekao da mi je proteklih 365 dana najlepših u životu. Završio sam fakultet, našao posao i dobio prvu platu, sedeo na motoru, ljubio najlepšu devojku. A ipak, to sam zaurlao kao kakav ludak, tako da mi se mače nakostrešilo a zidovi zatresli.

 

     Imao sam 30 godina kada sam, na nekoj zabavi bezobrazno podigao čašu i nazdravio samom sebi i svom divnom, lagodnom svetu. Imao sam ugledan posao, 11 odela, preko 30 kravata, 4 skupa sata, auto koji obožavam i basnoslovan motor koji sam vozio vikendom. Kada sam nazdravio, razbio sam čašu...

 

     Imao sam 35 godina kada me je otac pohvalio na slavi, moje savršene manire, moj veliki ugled, moj divan moj stan, moju divnu devojku čije ime nije zapamtio i na kraju rekao kako je veoma ponosan na mene što sam izrastao u takvog čoveka. Ja sam isto mislio, stežući se za butine ispod stola...

 

     Kada sam imao 40 godina, na večeri sa nekom u koju je, zbog elegancije i zrele lepote gledao ceo restoran, ona me je poljubila u ruku. Kada sam pitao, Zašto? Odgovorila mi je, Zato što si neverovatan. Odvezao sam je kući a onda se vozio sam do jutra...

 

     Sa 45 sam rasplakao neke žene čitajući im odlomak iz moje knjige. Nju sam objavio sada a napisao pre dvadeset godina. Bez reči sam se okrenuo i otišao u kupatilo. Tresno sam knjigu o zid i zagledao se u ogledalo. Postalo je mutno. Ogledalo je postalo mutno, kad kažem!

 

     Sa 50 sam odbio prosidbu.

     Sa 55 sam otišao u penziju.

     Sa 60 sam kupio RAW4 od ušteđevine i strpao ga u garažu.

     Sa 65 sam shvatio da sam 40 godina bez tebe...

     

 

     Celo ovo toplo veče, počelo davno i pretvoreno u mirisnu noć proticalo je u igri, ispijanju koka kole kada si žedna, podizanju tvoje vlažne kose, prolaženjem tvojih prstiju kroz nju, koje bi spuštala niz telo i ostavljala na kukovima, skakanju uz nepoznate pesme i vrisku kada cuješ poznatu. Igrala si bez stjanja, stasno i mahnito, mlatila kosom, zatvarala oči kada čuješ stihove koji te navode na nešto čega se sećaš sada samo kao događaja a ne kao emocije. Uživala si u društvu i u sebi, sve do pred kraj...

     Nekoliko pesama koje nisi mislila da ćeš čuti večeras, na ovom mestu, navela su te da za par minuta usporiš sa pomeranjem tela a na neke čak i zastaneš, na upitne poglede odogovoriš-Ma sva sam se raščupala, osluškujući svoje srce, koje uz ove tonove kucalo duplo brže nekada, kada je pratilo kucanje tuđeg, koje je ipak, kako je on govorio, tada bilo tvoje. Kada niko ne bi primetio, stavila bi ruku na grudi i osetila, jedno na levoj strani, drugo, tuđe a ipak tvoje, na desnoj. Tada bi shvatila zašto gledaš u vrata kluba celo veče, zašto se ovo hladno veče pretvorilo u noć bez mirisa...

     Ali, u trentku najgroznije pesme, onakve koju nikad ovde ne bi puštali, ušao je neko ko je došao, ne nazad po svoje, već samo da uživa u slušanju kako kuca pored tvog. Prišao bih ti tada, na kraju ove tople večeri koja se pretvorila u mirisnu noć i rekao, Igraj sa mnom, malecka.

     I ti bi trepnula polako, samo bi me zagrlila, bez reči prihvatila na svoje grudi, ja bi ućutao i slušao kako kuca nešto što je nekad bilo moje i što više ne želim nazad nikad nikad...

 

     Za miris proleća je bilo prerano, vazduh je mirisao potpuno neutralno, na ozon i afalt, kao retko kad. I to mi se dopadalo. Još uvek sam mogao da osetim nju u mojoj košulji. Nervirao me je miris mog parfema koji je tu smetao njenom, ali samo kada bih baš duboko udahnuo u tkaninu. plašio sam se smradnog odora koji će toplo vreme doneti, cveće, lišće, trava. Plašio sam se da će njen miris koji još nije ušao u moju bit biti zatrpan mirisima iz prirode. Zima, koju ona mrzi, je mirisala samo na nju i nije imala agresivnu konkurenciju.

     Videću je večeras, znate? Sačekaću je u gradu, želeću da joj se prikradem ali će me videti sa prozora, pa ću ispasti ludak. I onda će da prekrsti ruke i da me dočeka spremno. Ja joj uvek prilazim isto. Stanem na metar i kažem, Ej, malena... A ona se smeje. Stalno se smeje. Ima i neki zvuk koji ispusti, kao kad se zakašlje, da li to radi od treme ili od uzbuđenja, zvuči nekako kao, Ha.

Ali sada ću biti drugačiji. Kada me vidi, neću stati na metar, već ću doleteti lagano i glatko i podići je, jer je tako laka i malena a ona će se uplašiti jer je mnogo visoko sada a obavio sam je rukama oko kolena skroz i utisnuće mi nokte na ramena i zasmejaće se tako da se zagrcne i kada je spustim, uhvatiće se za nos i lupiće me po ramenu, onako kako ja volim. 

Onda će da trepće malo i da me gleda sa strane a ja ću joj prići i uhvatiti za mali prst leve ruke, jer joj je u desnoj neka fascikla.

Ko bi rekao da će je ispustiti samo da bi poljubila mene...

Znaću tada još nešto. Koje god da je doba, koliko god ja parfema stavio, uvek ću mirisati na nju...

 

  

 

     Ti mala, znaš i sama da je to mesto, koje služi da se na njega postavi više ljudi, sada dobilo funkciju smeštaja samo jedne. Na njemu ne možemo sedeti ako smo i dalje dvoje...

     Znala si da, ako sedneš imalo dalje od potpune blizine, bolje da odem odmah!

Naravno da ne želiš to. Ja ću podići ruku a ti se podvuci i pravi se kao da ti prija da budeš samo malo naslonjena ramenom a da ti glava lebdi.

Jer, i ti kao i ja mislimo da je sve ovo toliko pogrešno za svakog iznad ove sfere u kojoj smo samo mi...

I ja ću da im pokažem da možemo da budemo još gori! Upala ti je kosa u oči? Stavio sam ti ruku na čelo, sa velikim razlogom je zadržao dugo i lagano sklonio kosu, koja je stajala savršeno i naravno, nikako nije smetala.

Morala je da bude savršena tišina, jer, hteo sam da te čujem kako dišeš tada, da li će ti zastati dah ili ćeš udahnuti jako. Ja i ne znam razliku, video sam samo da si kao mače pokušala da zadržiš moje prste, ne samo na čelu, već i na licu, na koje sam prešao odmah. Prešao sam ti preko nosa, na brzo kao što sam radio do sad, u prolazu, već polako i više puta, pamteći osećaj kao da nikad više neću moći da ponovim taj pokret. Onda spojašnjom stranom šake, dodirujem ti obraz.

Jesi li se to zacrvenela? Toliko je mračno a ja dobijam utisak da mi oči postaju mutne što više otkrivam tebe. Što više vidim tebe, sve manje vidim sve oko tebe. 

Ujela si se za donju usnu i, eto izgovora da i nju dodirnem.

Bez najave, ljubim te u čelo. Kada sam odvojio usne, malo mi je zastao dah, kao da je vazduh postao ređi...

Ti ostaješ da me gledaš a ja blenem u stranu.

Sada se vraćam na tvoje teme, jer, teško mi je da dišem ako ne dišem kroz filter tvoje kose. Svaki udah bez tog mirisa je kužan i oporan. Nikad nisam osetio užitak u disanju kao kada sam disao kroz tvoju kosu. Nikada nisam mislio da samo disanje može biti divno. Odjednom želim da tu ostanem zauvek i taj trenutak traje i traje i to ti kažem a ti odgovaraš savršeno-samo treapneš, polako, tako polako da sam čuo kako ti kapci prelaze preko vlažnih očiju.

sada sam hrabriji i gladniji! Ti si tako laka i malena i ja te podižem do lica, sklanjam ti kosu i ljubim te iza uva. A ti podižes svoju ruku koja je tu negde visila i ispreplićeš prste sa mojima. Sada ja držim tebe i ti držiš mene. Niko me tako nije držao, kao ti. Stavljaš nam ruke, našu ruku, na grudi. Baš tu i treba da stoji. 

I opet sam hrabriji i gladniji i kažem ti, malecka, namesti se lepše. A ti se okrećeš ka meni i hvataš me oko grudi, kao da negde odlazim i ja se sad plašim da će me ludo lupanje mog srca odati i reći ti koliko sam zaljubljen. Ali, njega više nema... Sada je u tvojoj kosi, iza tvog uva, u tvojoj maloj šaci...

Ali sada nam nešto smeta! Vazduh postaje redak i hladan. I ti i ja, koji smo goreli, krećemo da se smrzavamo. Jer, nešto fali...

Pogledala si me ispod šiški, mutnih očiju, jedva sam te video, jer su i moje mutne od hladnoće. I krećeš da se treseš i stežeš me sve više i više i ja tebe stežem sve jače i jače, ali to je sada premalo da bi se zagrejali.

     Hvatam te za nogu, prebacujem te lagano u moje krilo, rukama te brzo odvajam od sebe, po cenu smrzavanja, i ljubim te u vrat. I dah nam se zagreva a na prozorskim staklima, zamagljenim, pojavljuje se linija od kapljice vode.

Stavljam ti ruku na potiljak u udišem topli vazduh iz tvojih usta i ljubim te, možda malo previše nežno za prvi poljubac i ne mogu da se odvojim, dodirujem te po leđima, po stomaku, po grudima, malenu i meku. Ti meni stavljaš ruke u kosu i ljubiš me brže nego ja tebe, gladna vazduha. 

Potpuno smo neusklađeni i nasmejemo se malko i potpuno nam je savršeno.

I ponovo je toplo.